Dvadeset prvi festival koreografskih minijatura je u toku, a mi razgovaramo sa Ašhen Ataljanc, superstarom baletske scene, koja je ove godine u stručnom žiriju takmičarskog programa
Hitra, pozitivna i pristupačna. To je utisak koji Ašhen Ataljanc – osnivačica Škole za igru i svetski priznata baletska umetnica – ostavlja nakon posete našoj redakciji. Iako smo neobavezno pričale o baletskoj sceni i njenoj ulozi u žiriju Festivala (zbog koje se, kako sama kaže – oseća počastvovano), dopada mi se njen neumorni profesionalizam i ideja da čak i tada – nema mesta greškama. Ašhen kaže da ceo život uči i radi na sebi, a mislim da i mi imamo štošta od nje da naučimo.
U žiriju ste Festivala koreografskih minijatura, koji se pre svega zalaže za unapređenje plesne zajednice u Srbiji. Kao neko ko je devedesetih nezadovoljan napustio tu zajednicu, a zatim se vratio nazad, možete li mi reći kakva je ona danas?
Festival koreografskih minijatura je jedna sjajna platforma za afirmaciju mladih umetnika, a tokom godina je iznedrio veliki broj kvalitetnih koreografa koji sada imaju zapažene karijere. Na primer, Aleksandar Saša Ilić ili Saša Zurovac su tako počeli, a sada su afirmisani koreografi. Svakome je pružena šansa da se dokaže. Festival opstaje više od dvadeset godina i meni je čast što su me pozvali da budem u žiriju ove godine. Što se same scene tiče, stvari se umnogome menjaju – mi smo se danas veoma otvorili prema svetu. Bilo bi lepo kada bi država, grad ili privatne fondacije ulagale u promociju domaćih mladih umetnika, a samim tim i srpske plesne scene u svetu. Dok sam bila deo Italijanske nacionalne kompanije Aterballetto, često sam putovala i reprezentovala njihovu kulturu kroz scenski pokret. Volela bih kada bi se slične stvari dešavale na domaćoj sceni, a našim umetnicima bilo omogućeno da isto tako putuju i kroz ples stvaraju jednu lepšu sliku o zemlji u kojoj živimo. Poput naših sportista – oni upoznaju svet sa Srbijom na jedan pozitivan način.
Festival koreografskih minijatura opstaje više od dvadeset godina i meni je ogromna čast što su me pozvali da budem u žiriju
Ima li mesta na domaćoj sceni za nove koreografe ili se i oni spremaju za internacionalnu karijeru?
Ima mesta. Svaki mladi koreograf bi trebalo da se dokaže i izgradi prvo na domaćoj sceni, a Festival koreografskih minijatura je odlična odskočna daska preko koje ih može zapaziti neko iz institucija.
Festival koreografskih minijatura organizuje i seminar kritičke prakse.
Kada pričamo o kritici, ona je jako bitna za scenu. Veoma cenim dramaturškinju i kritičarku umetničke igre Jelenu Kajgo, koja je sada i art direktorka Bitef Dance Company – ona će na Festivalu voditi radionice u okviru seminara. Iako ne važi pravilo da kritičari moraju biti (ili da su nekada bili) igrači, smatram da je, kako biste suštinski razumeli problematiku rada i izvođenja, bolje da budete u strukturi igrača. A Jelena je nekadašnji član baletskog ansambla Narodnog pozorišta iz Sarajeva i Pozorišta na Terazijama.
Za vas kažu da ste bili jedna od najposvećenijih baletskih igračica. Koliko odricanja takva posvećenost zahteva?
To je bio moj put, a ne nekakva žrtva. Svakako morate da budete poseban sklop ličnosti da biste se profesionalno bavili igrom jer ona iziskuje spartansku disciplinu i umetničku zanesenost u u isto vreme. Kada čovek igra, on ne mrzi, ne osuđuje, on se povezuje sa univerzalnim znanjima. Put igrača je za mene bio i put odrastanja, sazrevanja, učenja. Svaku predstavu sam doživljava kao jedno duhovno putovanje na koje krenem i praktično ne znam kako ću ga završiti. A završim ga promenjena… Uvek.
Igrala sam kao solista u državnoj kompaniji – Berlinskoj operi, ali je počela da me guši sredina, konzervativnost, repertoar, tako da sam, bez dvoumljenja, prešla u jednu italijansku kompaniju Aterballetto gde sam igrala u trupi. Meni je uvek bilo važnije da budem u harmonji sa sobom
Više puta ste citirali Rubena Papiana koji je rekao da u ratu niko nije bio depresivan.
Tako je. Taj čovek je meni mnogo pomogao, a i dalje u mom zivotu zauzima posebno mesto. Težak celodnevni trening i traganje za sopstvenom suštinom skreću pažnju sa trivijalnih problema koji nas udaljavaju s pravog puta…
Koja vam je bila fizički najzahtevnija uloga?
Uloga roditelja (smeh)! Najlepša i najzahtevnija.
Da li svaki baletski igrač, da bi imao uspešnu karijeru, mora biti smatran zvezdom ili stremiti ka tome?
Zavisi od toga šta igrač želi. U nacionalnim teatrima vi imate velike baletske zvezde zbog kojih publika dolazi u pozorište i to je tako svuda u svetu. Zatim, kada pričamo o kompanijama, trupama, ulogu zvezde preuzima koreograf. Tu imate dvadesetak, tridesetak igrača, koji su vrhunski – ali fokus nije na njima. Niko ne zna njihova imena. Moje opredeljenje je uvek bilo u skladu s duhovnim potrebama – a to je pre svega potreba da se razvijam, rastem. Tako da sam, tokom karijere imala prilike za oba iskustva. Igrala sam kao solista u državnoj kompaniji – Berlinskoj operi, ali je počela da me guši sredina, konzervativnost, repertoar, pa sam, bez dvoumljenja, prešla u jednu italijansku kompaniju Aterballetto gde sam igrala u trupi. Meni je uvek bilo važnije da budem u harmonji sa sobom.
Morate biti poseban sklop ličnosti da biste se bavili igrom jer ona iziskuje spartansku disciplinu
Na koji način scena treba da se razvija?
Ovoj zemlji nedostaje kompanija koja bi bila zdrava konkurencija nacionalnom teatru. Takođe je potrebno mnogo bolje i glasnije podržavati naša igračka imena, ali dovoditi i velike svetske zvezde. Da biste doveli neko veliko koreografsko ime, potreban je ogroman budžet, a da ne pričamo o kostimima ili scenografiji. U svetu su svi veliki nacionalni teatri, poput milanske Skale, podržani pre svega privatnim donacijama, a ne samo državnim novcem.
Koliko je konkurencija bitna za razvoj igrača ili, suprotno – njegov pad?
Vrlo je bitna. Devedesetih sam napustila zemlju jer sam osećala da nemam zdravu konkurenciju. Kada sam 1993. otišla u Minhensku operu, sećam se kako sam pomislila – postajem bolji igrač samo gledajući, posmatrajući, proučavajući svoje kolege tamo. U tom momentu sam čitala Geteovog Fausta, čiju rečenicu i dalje provlačim kroz život, a ona glasi: „Sa malima činiš dela mala, sa velikima i mali raste.“
